JU OŠ "Aleksa Šantić" Osmaci, IVa

Priča šarenih čarapica

     Svako veče, kada grad utone u san,  perionica odjeće se pretvori u pričaonicu. Ožive tako majice, džemperi, kape, jaknice... Svako od njih ima svoju priču o tome kako je proveo dan i nestrpljivo čeka svoj red da je podijeli sa prijateljima.

     Kao i obično, haljine su vodile glavnu riječ. 

„Danas sam bila sa djevojčicom na rođendanu i umazala me je čokoladnom tortom. Večeras se moram prati svu noć i skidati ovu fleku“, tužila se jedna crvena haljinica.

„Ti si još dobro prošla, mene je moja Maja zalila sokom od višanja. Sigurno će mi ostati ožiljak“, žalila se njena žuta drugarica.  

„Ove haljine baš imaju sreće, uvijek ih isprljaju nekim slakišima, a pogledajte moju fleku od sosa! Ovo sigurno ostaje trajno, ne postoji deterdžent koji ovo može oprati“, svoju muku je iznijela košulja.

Iz pozadine su sve glasnije bile pantalone koje su se žalile na Marka jer ih je umočio u svaku baricu na putu od kuće do škole. Blato po njima se se već sasušilo i poprimalo svijetliju nijansu smeđe.

„Joj vi i vaše flekice! Ovo se zove problem! Pogledajte mi rukav“, džemper je ljutito pokazivao konce koji su oparani. „Hoće gospodin da preskače ogradu! Molim lijepo, ko ima najnemirnijeg vlasnika?“

Jedna plava kapa se pridružila pripovijedanju: „Zamislite šta sam ja danas bila!? Fudbalska lopta! Jeste, molim lijepo. Zaigrao se gospodin sa drugarima i hop -  mene u klupko i na travu! Izgužvana i zelena mogu samo da plačem. Ma, ja se više ne vraćam kući!“

„Moja sudbina je najtužnija! Moj dječak me danima nosi i ne kupa se. Ovaj put sam pet dana bila zarobljena na njegovom tijelu“- cvilila je jedna potkušulja.

Prema mašini za pranje su krenule i jedne šarene čarapice. Svi su primjetili da su čiste i ispeglane. Počeli su ih prozivati: „Evo imamo i dobro pažene princeze!“

„Moj dječak ima Daunov sindrom. Ovih dana se ne osjeća najbolje, pa ne izlazimo iz kuće i nismo imali prilike da se isprljamo. Usamljen i tužan je provodio dane. Pokušavale smo da ga golicamo i zasmijemo, ali... Kroz prozor smo posmatrali vaše avanture“, svoj bol su šapatom iznijele šarene čarape.

Naslala je tišina. Svi su gledali u čarapice i zamišljali njenog dječaka. Zaboravili su svoje sitne probleme. Siva trenerka se prva pribrala i progovorila: „Sutra ću svom vlasniku šaputati priču šarenih čarapa. Podstaću ga da nađe načina i razveseli dječaka“.

„Ja ću učiniti isto... i ja ... i ja“, u glas su zagraktali.

     Od te noći šarene čarape su pričale neke veselije i vedrije priče.

OŠ"MILOŠ CRNJANSKI",LITERARNA SEKCIJA 4.RAZRED

Pobuna rasparenih čarapa

    „E sad je već dosta“, povikaše čarape na sušilici divnog letnjeg dana, ljuljajući se od srdzbe. “Ovo je treći put ove nedelje“, povikaše u glas da posle pranja uvek nedostaje par jednih čarapa. Vetar je nosio rečii glasno gunđanje daleko.

   Čulo se čak u Kini, Meksiku, Njujorku...Ohrabrile se i tamo čarape pa podigle glas čuvši kako se u jednom malom vojvođanskom selu pobunile čarape jedne male devojčice Lene. Bez svog para prvo je ostala ružičasta čarapa sa belom čipkom. Od tada je veoma usamljena jer dane provodi u mračnoj fioci.Često se može čuti kako neutešno uzdiše.“Ko zna da li ću ikada više šetati“. 

Prošle nedelje bez para je ostala bela končana čarapica, ona što se šeta o praznicima i većim svecima. Zatim je ostala sama dokolenica na tufnice, one dokolenice koje je Lena obuvala svakog ponedeljka jer su joj bile omiljene. A danas su bez para ostale ljubičaste nazuvice, sportska čarapa za trening i narandzasta sokna..Čarape su na žici zakazale sastanak u srednjoj fioci nakon sušpenja. Prvo su se izdvojiče čarapice koje su ostale bez para i stale u prednji deo fioke.Sve su bile veoma tužne, a neke su i plakale. Plašile su se da će ih Lena trajno odbaciti i da će završiti u nekom kontejneru. Sve ostale čarape su počele da govore i da daju predloge šta treba da se preduzme.Predsednica saveta čarapa je Srebrna sokna je prekinula galamu i smirenim tonom saopštila odluku.

„Svi vaši predlozi su dobri, a moj predlog je sledeći.Treba da se rasparene čarape upare između sebe i da ni jedna čarapica ne ostane sama“. Nasta tišina. Stadoše suze i rasparene čarapice obrisaše nosiće. Članovi saveta složiše se da je predlog najbolji. Čarapice se stidljivo okrenuše jedne ka drugoj i uskoro sve pronađoše svoj par. Ružičasta čarapica sa finom belom čipkom uparila se sa ljubičastom nazuvicom, šarena dokolenica sa sportskom čarapom, končana svečana čarapica sa narandzastom soknom. Da ste videli samo tu sreću. Sledećeg dana Lena je spremno obula tako uparene čarape i vesela otišla u školu. Neuobičajeno uparene čarape bile su vesele i glasne pa su za to čule i rasparene čarape u Kini, Meksiku, Njujorku...pa učinile isto.

Tog 21.3. zašarenio se svet .Svi su bili srećnu u šarenim čarapama. Niko više nije bio odbačen, sam i nesrećan. Od tada svakog 21.3. obuvamo šarene čarape za dečji osmeh koji nema cenu.

Priča o šarenim čarapama

Nekada davno postojalo je kraljevstvo šarenih čarapa. Sve čarape su bile šarene osim jednog para belih čarapa. Bele čarape su bile jako tužne jer su se razlikovale od drugih. Bile su usamljene. Sakrile su se u podrum da ih niko ne vidi. Čule su da neko plače. Ugledale su par plavih čarapa. Čarape su se sprijateljile. Družile su se i nisu izlazile iz podruma.

II3 OŠ "20. oktobar" Sivac (prva grupa)

Jednoga dana, Marko i Mileva su ušli u podrum. Ugledali su čarape. Dopale su im se. Odlučili su da ih obuju. Marko i Mileva su se dosetili da obuju različite čarape. Otišli su na igralište da se igraju sa drugom decom.

Čarape su uživale i igri i svakom novom danu. Bile su prihvaćene i to ih je činilo srečnim.

Priča o šarenim čarapama

Baka Milica isplela je šarene čarape.Ona ima troje unučadi. Čarape je poklonila unuku Marku za rođendan. Marko je bio jako srećan. Njegove sestre su želele takve čarape. Baka je i njima isplela šarene čarape. Marko se dogovorio sa svojim sestrama da obuju šarene čarape u znak podrške osobama sa Daunovim sindromom. Izmešali su čarape i svako je obuo dve različite. Kada su došli u školu, njihovi drugovi su poželeli da i oni pruže podršku. Tog 21. marta celo selo je nosilo šarene čarape.

II3 OŠ "20. oktobar" Sivac (prva grupa)

Priča o šarenim čarapama

Sve je počelo nakon što je po povratku iz kupovine, umesto jednobojnog para koji je nameravala da uzme, gospođa Tomić primetila rasparene čarape u kesi. Očigledno je došlo do nekakve greške prilikom pakovanja. Čarape su bile neobičnog dezena i boja, i nisu delovale kao nešto što bi ona nosila. Pomislila je, vraćanje nazad u prodavnicu je previše posla – pokloniću svojoj unuci.

Unuka gospođe Tomić bila je nestašna osmogodišnja devojčica, čija je soba bila uvek u haosu, ni nalik onim dečjim sobama iz kataloga časopisa za uređenje stana. Na bakin poklon se jako obradovala i odmah je čarape nazula na noge. Međutim, njena mama nije bila oduševljena njihovim izgledom te je zamolila svoju ćerku da ih nosi samo po kući.

Biljini školarci, OŠ "Knez Sima Marković" Barajevo

Ovde bi se priča možda završila da devojčica nije imala kucu po imenu Bela. Ona je, baš poput njene vlasnice, bila nestašna i razigrana, i više od svega na svetu volela je da se igra čarapama. Kad god bi devojčica bila zauzeta, Bela bi joj ukrala čarape i držeći ih između zuba trčala po kući željna zabave. Jednom prilikom, dok je devojčica sa mamom bila van kuće, Bela je primetila šarane čarape, koje su ležale odbačene pod stolom. Zgrabila ih je i istrčala u dvorište da pokaže šta je našla.

U susedstvu je živeo stari mačak koga je vlasnik često ostavljao bez nadzora, pa je ovaj radio šta je hteo, što je često podrazumevalo krađu sušenih kobasica sa prozora njihovog komšije. Prekoputa mačkove kuće, „onaj pas“ (kako je mačak zvao Belu) igrao se nekim šarenim čarapama, a kako su njih dvoje bili čuvene seoske svađalice, mačak je rešio da ih ukrade. I dok Bela nije obraćala pažnju, mačak je zgrabio čarape i kao pravi kradljivac preskočio preko plota pa pojurio niz drum. 

Nosio ih je sa sobom sve dok mu stomak nije zakrčao, a znajući da mu se vlasnik uskoro vraća kući, sa njim i ručak, mačak je ispustio čarape i ostavio ih pokraj kante.

Kasnije tog dana padala je kiša. Čarape su bile same i mokre, a kako se noć spuštala, postajale su sve tužnije. Svetla u kućama su se polako palila mameći toplinom. Eh, kako je lepo bilo imati dom! Dečji razdragani glasovi mogli su se čuti sve do ulice gde su šarene čarape ležale pitajući se da li će ikada naći svoju porodicu.

U zoru narednog dana, radniku čistoće privukle su pažnju pokisle šarene čarape. Zapitao se zašto bi neko bacio ovako neobičan par čarapa, a onda, umesto da ih pokupi i baci u kesu koju je držao, radnik je dobio bolju ideju. Pa, odneće ih Ani!

Na obodu sela živela je Ana, sakupljačica i prodavačica posebnih stvari, od garderobe, preko nameštaja, olovaka i svezaka, do starih ploča i fotografija.

Privlačili su je neobični predmeti koji se ne mogu kupiti na svakom koraku, stvari koje su drugi odbacivali ili nisu primećivali, izgubljeno i nađeno. Kada joj je tokom dana radnik čistoće pokucao na vrata noseći čarape, Ana je bila jako srećna. Iako mokre, bile su posebne, jednostavno prelepe! Odmah ih je oprala, osušila i okačila u izlog, znajući da će jednog dana naići neko ko će ih primetiti.

Jednog martovskog dana, nekoliko nedelja nakon što su šarene čarape našle svoj privremeni dom, ulicom je prošetala jedna mama sa svojim sinčićem. Dok su prolazili kraj Anine prodavnice, dečak ih je prvi zapazio. Stavio je ruke na staklo izloga, pokazujući mami šta ga je zainteresovalo. Njegova mama je morala priznati da nikada pre nije videla ovakve čarape. Međutim, to što su čarape bile neobične ne znači da su bile ružne i bilo je očigledno da su se dopale njenom sinu. Bez razmišljanja, uhvatila ga je za ruke i zajedno, njih dvoje ušli su u prodavnicu.

Dok je kasnije te večeri mama ušuškavala dečaka za spavanje, na nogama su mu i dalje bile one tople šarene čarape koje su najzad pronašle svoj dom. Srećni i kraj prijatelja, dečak i čarape su utonuli u san. Nisu više bile odbačene. Pronašle su srodnu dušu - druželjubivog, aktivnog, dobronamernog i uvek prijateljski raspoloženog dečaka. Čarape nisu više bile same... i dečak više nije bio sam. 

Suzana Petrović, PU,, Rada Miljković", Despotovac, Srbija

PRIČA O ŠARENIM ČARAPAMA

Ova priča počinje u jednoj neobičnoj prodavnici čarapa. Preko dana je to bila sasvim obična prodavnica čarapa ali noću ona je postajala sasvim neobična. Noću kada svi spavaju sve čarape bi oživele i započinjala igru. Igrale su se celu noć .

U toj prodavnici bilo je raznih čarapa ali sve su bile jedne boje sa ponekom šarom i sve su se dobro slagale. Jednog dana u prodavnicu čarapa je stigao par šarenih čarapa. 

Kada je pala noć , čarape su oživele i započele su svoju igru. Oživeo je i par šarenih čarapa. Najpre su gledale u čudu šta se to dešava, a onda su poželele da se i one igraju. Prišle su prvom paru čarapa i zapitale: 

Šarene čarape. Dali možemo da se igramo sa vama?

Jednobojne čarape: Vi da se igrate sa nama , pa vi niste kao mi ( nasmejale su se)!

Šarene čarape su savile glavu i produžile dalje. Ubrzo su ugledale drugi par čarapa.

Šarene čarape: Da li možemo da se igramo sa vama?

Jednobojne čarape: Ha, Ha pa pogledajte se, kako ste samo smešne

Ponovo su šarene čarape savile glavu i bile još tužnije i produžile su dalje. Svuda je bilo isto i niko nije hteo da se igra sa njima. Šarene čarape su počele da plaču i pobegle su na jednu mračnu policu.

Šarene čarape( plačući): Zašto smo mi drugačije i zašto niko neće da se igra sa nama.

Tu priču je iz mraka slušao još jedan par šarenih čarapa na koje su svi zaboravili, polako su prišle šarenim čarapama i zagrlile ih.

Drugi par šarenih čarapa: Zašto ste tužne pa vi ste posebne, ne moramo mi da sve budemo iste, ni one nisu sve iste.

Zajedno su pošle prema drugim čarapama.

Drugi par šarenih čarapa: Treba da vas bude sramota zato što se smejete onome ko je drugačiji od vas. A pre svega ni vi niste sve iste, sve ste drugi boja. Lepota je u tome da svako bude svoj, poseban i drugačiji.

Kada su ovo čule druge čarape su se postidele i nikada više se nisu smejale šarenim čarapama i rado su se igrale sa njima.

Uzak diyarların birinde küçük bir krallık varmış. Adı, "Beyaz Çoraplar Krallığı"ymış. Bu çoraplar renkli olmaktan hiç hoşlanmazlarmış. Aslında bu krallıktakiler renkli olmanın ne olduğunu bilmiyorlarmış.  Bir gün yağmur yağmış, güneş açmış ve ardından gökkuşağı çıkmış. Gökkuşağının renklerini görünce çok şaşırmışlar, çok da beğenmişler. "Keşke biz de böyle rengarenk olsak." demişler. 

   AYŞE BOZDEMİR - ŞEHİT SUAT YALÇIN          ANAOKULU , KIRIKKALE , TÜRKİYE

İçlerinden biri ben bunu yapabilirim demiş. Tüm çorapları yanına çağırıp onları krallığın mutfağına götürmüş. Mutfaktaki meyveleri sıkıp rengarenk sular elde etmiş. Çoraplar oluşan bu değişik renklere hayran olmuşlar. Her biri beğendikleri meyve sularının içlerine dalmışlar. Çıktıklarında etraf rengarenkmiş. 

     Aslında sadece tek tip olmadan, farklı renklerle de çok güzel olduklarını fark etmişler ve krallıklarının adını "Renkli Çoraplar Krallığı" olarak değiştirmişler.

Produženi boravak 

OŠ"Miloš Crnjanski" Hrtkovci

Bila jednom jedna čarapa, mala, malecka. Uvek je bila sama jer je beba kojoj su čarapice pripadale neprestano izuvala i gubila je. U korpi za veš družila se sa ostalim čarapicama koje su imale svoj par, a ona nikako. Beba je bila sitna, pomalo usporena. Čula je zabrinute glasove njenih roditelja, kako će, šta će, Daunov sindrom...ništa čarapici nije bilo jasno. 

."Znam šta ću! Meda uz dečakove sobe je sveznalica. On će mi objasniti šta se dešava."

Jednom tako u igri kad je ponovo ostala sama u sobi, sakrila se ispod kreveta. Kad je beba zaspala, prišuljala se medi i pitala ga: "Hej, drugar! Pomozi meni čarapici da saznam šta se dešava u kući! Svi su i srećni i tužni. Kad beba izuje čarapu majka uvek tužno uzdahne. Zašto? Zar sam ja nešto kriva?

Ma ne, odgovori meda. Naša beba je rođena sa jednim hromozomom viška.Oni su malo drugačiji i ne znaju da upare čarape kad porastu. Stvarno? Iznenadi se čarapica. Zato majka tuguje kad me vidi samu? Ah, svašta! Pa to ćemo rešiti lako. Od tog dana mala čarapica više nikada nije bila sama. Tražila je da se upari sa najšarenijom čarapom i tako uveseljavala malog dečaka. Kad su ostale čarape čule priču, u kući se više nije

mogla naći uparena čarapa. Svi su nosili šarene rasparene čarape i postajali sve veseliji i srećniji. Dečak je rastao u tom šarenilu, svestan da je voljen i prihvaćen takav kakav jeste.

Produženi boravak 

OŠ"Miloš Crnjanski" Hrtkovci

Priča o šarenim čarapama   

  U jednoj maloj ulici živjela je djevojčica Tina. Tina je uvijek nosila različite čarape. Jednoga dana, jedna se čarapa pobunila. „ Zašto ja nikada nemam svoj par“, promrguda nezadovoljna čarapa. Druge čarape su joj rekle da ne mora imati par i da se može družiti s drugim čarapama. No, čarapa je i dalje bila nezadovoljna i ljubomorna na druge čarape.

Na kraju je zaključila: „ Što će mi ovakva vlasnica koja mi ne može naći par!“ Druge čarape su joj objasnile da nema razloga za ljutnju i brigu. Rekle su joj da je njezina vlasnica posebna i da ih ona jako voli baš takve rasparene. Od tada se čarapa više nije bunila i jedva je da vidi koja je čarapa njezin sljedeći raspareni par.

Suzana Petrović, PU,, Rada Miljković, Despotovac, Srbija

PRIČA O ŠARENIM ČARAPAMA

Nekada davno živela je jedna šarena čarapa i zvala se Kini. Ona je htela da nađe drugaricu. Tražila i tražila ali nije nikako mogla da nađe drugaricu. Nije mogla jer niko nije hteo da se druži sa njom zato što je bila mnogo šarena, Kini je bila veoma tužna.

Kini je putovala i putovala rešena da nađe drugaricu. Jednog dana je tako dospela u jednu šumu. Hodala je po šumi tužna i duboko u šumi je ugledala jednu šarenu kućicu. Kini je pokucala na vrata i gle čuda, na vratima se pojavila druga šarena čarapa potpuno ista kao ona. Zvala se Mimi i ona je dugo tražila prijatelja i bila je veoma usamljena.

Mimi i Kini su se dogovorile da žive zajedno i postanu najbolje drugarice. Od tada su one bile jako srećne.

OŠ Mahično, Hrvatska   4.razred

                                        MOJE   ŠARENE  ČARAPE 

     Dogodilo se to na prvi dan proljeća.  Krenula   sam se spremati za školu... Otvorila sam ormar kako bih uzela čarape, kad su se odjednom oglasila dva para čarapa. Počele su vikati: „Uzmi nas!“ Ja sam samo stajala i u čudu ih gledala. Nakon nekoliko minuta sam se sabrala i upitala: „ Zašto vičete,  što vam je?“  Čarapice su se samo pogledale i u isti glas viknule: „ Slušaj, danas se obilježava Dan downovog sindroma!“  Nakon nekoliko trenutaka tišine jedan par čarapa mi je dodatno objasnio da moram nositi različite čarape jer time pružam podršku djeci s downovim sindromom. Tada sam shvatila da je već kasno, zgrabila sam svoje dvije različite čarape i krenula u školu. Naučila sam  da smo mi različiti, ali jednako vrijedni.

   OŠ Mahično, Hrvatska 4. razred

Vrijeđanje šarenih čarapa

                Prvog proljetnog jutra iz moje ladice za čarape čuli su se neki čudni zvukovi. Unutar ladice sve moje sparene čarape vrijeđale su moje rasparene, šarene čarape. 

            Govorile su im kako su ružne i kako bi bilo bolje da imaju svoj par. Zvukovi su me probudili i otvorio sam ladicu. Čuo sam što su rekle i rekao im: „Ja volim moje rasparene, šarene čarape jednako puno koliko i vas.“ Kada su to čule, čarapice – šarenice nasmijale su se i jako razveselile. Ostale čarape posramile su se zbog svog ružnog ponašanja.

            Toga jutra obukao sam šarene čarape, ali sam obećao ostalima da će svi doći na red.

            Svi smo različiti, ali jednako vrijedni!  

OŠ Mahično, Hrvatska 4. razred 

OŠ Mahično, Hrvatska  4.razred

Priča o šarenim čarapama na izletu

 Ovo je priča o dvije čarape. Zvale su se Zlatka I Matka. Obje su bile vesele I razigrane. Iako su se međusobno razlikovale po boji i veličini na neki su način ipak bile iste.

 Stigao je prvi dan proljeća, a Zlatka I Matka su se tome silno razveselile. To je značilo da se više neće morati skrivati u dubokim mračnim čizmama. Konačno će i one ugledati sunce, a možda osjetiti i zelenu travu. Spremale su se na izlet. Šuma je u proljeća baš lijepa. Miris procvjetalog cvijeća i mokre trave mamio ih je van. Ako bude dovoljno toplo možda osjete i dodir zemlje. Zlatku je jedino brinulo da se ovako malena i roze boje brzo ne isprlja. Matki je bilo svejedno. Ona nije marila za takve stvari. Glavno da su se lijepo zabavljale. Skakućući šumom vidjele su leptira, pčelu, ptice i druge životinje. Životinje su se čudile kako se one tako različite mogu tako lijepo slagati.

 A one su se i dalje veselo smješkale i svima govorile da razlike nisu bitne, da smo svi jednako vrijedni i na neki svoj način posebni.

OŠ "Milić Rakić Mirko" Prokuplje, IO Donje Kordince

Priča o šarenim čaprapicama

Ovo je jedna priča čudna

o paru čarapica neobičnih

i nije ona uzaludna,

ona pravu pravu poruku nosi.

Živele čarapice dve

lepe, pamučne, mekane.

Razlikovale su se od drugih drugara,

ali tu se krije čarolija prava.

Nisu one manje pametne bile,

od onih čarapica od svile.

Imale su i one svoje kvalitete,

kvalitete koje ima svako dete.

Nosile su poruku jasnu , poruku časnu:

"Svako pod ovim nebom 

ima pravo na život, ima pravo na sreću,

pravo da uživa u svom čarobnom letu.

IV d Slavica Pokornić OŠ"MATIJA GUBEC"

U SALONU ZA LEPOTU ČARAPA

 Jednoga sunčanog dana, čarapice Mica, Frendlica i Lepotica, dogovorile su se da odu u salon za lepotu čarapa da se malo doteraju i ulepšaju za bal. Od njih tri najlepša je bila Lepotica. Mica je malo ljubomorna na njenu lepotu i stalno je gunđala sebi u bradu kako jekako je Lepotica lepša od nje. To njeno mrgudanje prekinulo je pitanje Frendlice:”Koja će prva u mašinu za pranje?” Lepotica se prva oglasila: “Ja ću prva. Imam još neke končiće da uvijem koje mi vise na čarapi pa mi treba vremena”.  Frendlica i Mica su se složile i pustile su Lepoticu da se prva okupa. Mica i Frendlica, ljubomorne na njenu lepotu smišljale su plan kako da je unište. Mica:”Ja ću sipati malo više praška”.  Frendlica:”Ja ću sipati tečnost za izbeljivanje!”

Lepotica nije primetila da se stvorilo više pene dok se kupala kao ni da su joj se oštetile šare na čarapama. Kada je izašla iz mašine zaplakala je: “Šta ću sada? Kako ću da idem na bal? Moje čarape više nemaju šare! Rastegle su se! Konci vise na sve strane!” Frendlica i Mica su joj se rugale:Uuuu, što si sad ružna bez šara! Mi smo sada lepše od tebe!” Lepotica je plakala satima i nije mogla da se pogleda u ogledalo. Dok je Lepotica sedela u salonu tužna, Frendlica i Mica su otišle da se okupaju i nisu marile za njene suze. Prošlo je neko vreme, kad je Lepotica čula zapomaganje: “Lepotice, ne možemo da izađemo iz mašine vrat asu se pokvarila! Hoćeš li nam otvoriti?” Frendlica :”Izvini Lepotice što smo se ružno ponele prema tebi. Bile smo ljubomorne na tvoje šare!” Lepotica je dotrčala do mašine, zaboravila je na svoje suze i otvorila im je vrata mašine. Nije želela da im se nešto desi. Htela je da im pomogne. Obe čarape izašle su i zagrlile Lepoticu. Mica:”Izvini što smo bile tako loše prema tebi!” Frendlica:”Ti si nam pokazala da si nam  prijatelj u nevolji i želimo da budemo dobre prijateljice!”Mica:”Možeš li nam oprostiti ovu našu glupost koju smo učinili prema tebi?”

Lepotica je bila dobrog srca i oprostila im je. “Drago mi je što sam vam pokazala kako treba pomoći drugu u nevolji. Žao mi je što sam izgubila šare na čarapi. Jedna mi je bila posebno draga. Kad pogledam u njenu boju raznežim se. Ali, sad nema povratka”. Mica se nadovezala na njenu priču: “Ima jedan farbar na kraj ulice. On je mnogim čarapama vratio šare i osvežio njihovu boju. Vodicu te tamo da vidimo da li može nešto da učini sa tobom”. Lepotica je pristala.  Sve tri iz salona su presrećne  otišle kod farbara Tome. “Dobar dan!” povikale su u isti glas. “Da li bist emogli našoj drugarici vratiti šare koje je izgubila u salonu lepote našom greškom?” Farbar Toma zagledao je Lepoticu i objasnio postupak kako će vratiti njene boje i šare. Lepotica je bila toliko srećna da se u farbari nakon ulepšavanja vrtela u krug. Farbar Toma je i Frendlici i Mici ulepšao njihove šare. Sve tri su izašle srećne i nasmejane iz farbare. Zahavlile su se farbaru Tomi.    Dogovorile su se da će zajedno biti u svakoj nevolji i zajedno rešavati nastale probleme. Do kuće su plesali po ulici i vežbali korake za predstojeći bal. 

OŠ "Milivoj Petković-Fećko" Platičevo,  IIa

                    Šarene čarape

U jednom starom ormaru živele su dve vesele šarene čarape. Kada padne noć igrale su se raznih zanimljivih igara. Dosadilo im je da žive stalno u ormaru pa su se jedne večeri prošetale do obližnje livade. Tu su ugledale zeca, lane i ježića. Obradovale su se veseloj družini koja je trčkarala po šarenoj livadi. Zeka je predložio da se igraju žmurke. Rado su prihvatile. 

Čarape se nisu baš dobro snalazile pa su se izgubile u obližnjoj šumi. Devojčica Mila je danima tražila svoje omiljene čarape po kući, ali nije ih našla. Otišla je na livadu da bere cveće i tu je srela druga Simu. Zajedno su brali cveće i pravili venčiće. Iza jednog drveta primetila je da se nešto šareni u travi. To je bila jedna njena čarapa koju je dugo tražila. Obradovala se i pomislila je da se tu negde krije i druga. Tražili su je ali od nje ni traga. Mila se dosetila i prdložila Simi da naprave lutkicu od jedne šarene čarape i tako će moći da se igra sa njom svaki dan. 

Mnogo jr volela svoje šarene čarape. Posle nekoliko dana Sima je u šumi pronašao i drugu čarapu i doneo je Mili. Odmah je obukla na jednu nogu a na drugu je obukla žutu čarapu na crne tufne koja joj je takođe bila rasparena. Bila je ponosna na svoje rasparene čarape. Nosila ih svaki dan. Rekla je da je različitost baš lepa i da treba ostati svoj. Drugari iz ulice su je podržali i oni su nosili rasparene šarene čarape. To je postala moda na cvetnoj livadi. Odjekivao je smeh razigrane dece.

OŠ "Milivoj Petković Fećko" Platičevo

     Damjan Deak IIa

                      Razigrane čarape

    Šarene čarape su veoma lepe. Danas smo svi obukli šarene čarape, u znak podrške deci sa Daunovim sindromom. Različite čarape su  lepe sa puno razigranih boja i one u nama izazivaju smeh i radost. Različitost je lepa, jedinstvena i ne treba da se stidimo što smo drugačiji. Budimo ponosni i srećni. Svi treba da se igramo i rastemo zajedno.

OŠ "Milivoj Petković-Fećko" Platičevo

    Ognjen Radaković, IIa

                    Priča o šarenim čarapama

Bila jednom dva dečaka. Oni su stalno u školu oblačili rasparene čarape. Svaki dan su se tužni vraćali kući jer su im se drugari u školi smejali. Učiteljica je to primetila i rekla deci da sutradan svi obuju rasparene šarene čarape u školu. Prvo im je to bilo neobično ali kad je učiteljica rekla da će i svi nastavnici obući čarene rasparene čarape bilo im je lakše.

Na njihovim licima pojavio se osmeh. Sutradan naša škola je postala šarena, svi smo bili jednaki imali smo šarene čarape i osmeh na licu a ipak različiti po mnogo čemu. Dečaci su tada bili najsrećniji. Bilo je moderno obući šarene čarape. Deca su shvatila da je lepo biti drugačiji. Različitost je vrlina, a ne mana. Od tada u školi svakog 21. marta šarene čarape budile su proleće.

PRIČA O ŠARENIM ČARAPAMA

Pre nekoliko godina  retko koje dete bi obulo šarene čarape.

Razmišljao sam dugo o tome.

Iste ili različite?

Čini mi se da to i nije tako važno.

A možda i jeste?

O tome sam hteo da vam pričam.

 OŠ ,,Vuk Stefanović Karadžić", Kragujevac

Šetao sam parkom i posmatrao decu koja su se veselo igrala.

Ali pažnju mi je privukao dečak na klupi sa šarenim čarapama.

Radoznalo sam mu prišao.

Eh, da samo znate kako je bio tužan.

Nije imao osmeh na licu.

Ispričao mi je zbog čega je tužan. 

Moji vršnjaci ga nisu primili u društvo.

Čemu sve to?

A, zar nismo svi isti?

Razlika je samo u očima.

A zapravo smo svi deca.

Plave, bele ili šarene.

A meni to nije važno.

Mislim da ste razumeli o čemu vam pričam.

Ako niste, razmislite o tome.

OGNJEN  VLAŠKOVIĆ  II

Učenici II/1 OŠ,,Vuk Stefanović Karadžić, Kragujevac

Priča o šarenim čarapama

     U kraljevstvu, u kome je vladala večita zima, kraljica Sneguljica je od svojih podanika tražila da svakodnevno nose belo odelo. Bila je jako stroga i svi su je se plašili. Stanovnici njenog kraljevstva   bili su nemoćni. Godinama su pokušavali da nešto promene, ali bez uspeha. Svi su je uredno slušali i nisu bili dovoljno hrabri da joj se suprostave.

      Bližilo se proleće. U drugim kraljevstvima je sve počelo da se budi, cveta, miriše ... Na sve strane se čula dečija graja. Samo je kod njih još uvek sve bilo i tiho i belo. U obližnjoj šumi je živeo maleni zekan. Rešio je da se malo poigra. Pod zemljom je prokopao  tunele i uspeo da se ubaci u drugo kraljevstvo. Tu je upoznao nove drugare i ispričao im kako se živi kod kraljice Sneguljice. Došli su na ideju da pokušaju nesto da promene. 

     Jedna grupa zekana je krenula da kopa kanale. Druga grupa je ubacila cevi, a treća je pustila da njima teku različite boje. Sada su čekali 21. mart. Stanovnici su osetili da se nešto dešava.

    Tog dana, kada je stiglo proleće, iz podzemnih kanala su krenule boje da se pojavljuju na površini zemlje. Stanovnici su bojažljivo izlazili iz svojih kuća i bili iznenadjeni prizorom koji su videli. Najhrabrija su bila dečica koja su istrčala, skinula belu obuću i u čarapicama krenula da trče preko, sada već šarenih livada. Čarape su upijale različite boje koje su se mešale. 

Više nije bilo belih čarapa. Ni Sneguljica nije uspela da se odupre šarenim čarapama.

     Sada se ni njihovo kraljevstvo nije više razlikovalo od ostalih.    

      Izgubljena šarena čarapa

OŠ-SE "Giuseppina Martinuzzi", Pula-pola, 2.A

Ivica je jednog dana krenuo na trening. Spakirao je u torbu ručnik i patike, bio je jako uzbuđen jer se bližila utakmica.  

     Nap putu do igrališta, iznenada je u travi ugledao bačenu šarenu čarapu. Bila je baš veličine kao njegova noga. Bilo mu je jako čudno jer je znao u travi naići na svakakvo smeće, ali nikada na čarapu. Odlučio je uzeti čarapu i pitati na treningu ostale prijatelje, ako je možda netko od njih izgubio. No, na treningu su svi rekli da to nije njihova čarapa. Bilo je bez veze uzeti čarapu jer nitko nije imao takvu čarapu, ni sličnu njoj. Trening je prošao odlično, dečki su bili spremni za veliku utakmicu koja se bližila. Ivica još nije znao što s čarapom. Trener je rekao neka je pusti u dvorani. 

Stigao je dan velike utakmice. Ivica je imao malu tremu i skroz zaboravio na čarapu koju je neki dan našao. Ostali su prijatelji bili jako uzbuđeni i jedva čekali početak utakmice. Sudac je zazviždao o počela je utakmica. Roditelji su bili jako uzbuđeni. Ivica je čak uspio zabiti gol. Pobijedio je njegov tim. Svi su bili presretni. Na kraju je utakmice došao čestitati jedan dječak u pomalo čudnog izgleda. Naime, taj je dječak imao Down sindrom. Dječak inače jako voli gledati utakmice, ali nije to jedini razlog što im se približio. Naime, trener je , za sreću, onu izgubljenu čarapu objesio na jedan stup kako bi dječacima donijela sreću. Jer trenerova je kćer imala Down sindrom pa je trener, vidjevši onu izgubljenu čarapu, odmah pomislio kako će im donijeti sreću na utakmici. A dječak koji se približio, bio je upravo vlasnik izgubljene čarape. 

     Kada su to shvatili, vratili su dječaku njegovu čarapu i zajedno otišli proslaviti pobjedu. Trener je samo šutio i bio najsretniji.

Mina Mihajlović, II/2

OŠ "D.T.Kaplar"

Knjaževac

                                      PRIČA O ŠARENIM ČARAPAMA

Škrinja moje bake nalazi se na tavanu.A baka me svakog važnog datuma vodi do nje. Danas je to 21. mart.

Radoznao sam veoma. Baka je rekla da  podjem bos. Evo ustao sam rano. Nestrpljivo čekam baku. Eh, koja li se priča krije iza ovog datuma?

 Čujem baku i u dva koraka sam pored nje."Da li si spreman?" pita me sa  osmehom. Ah, bako,  spreman sam i nestrpljiv. Radoznao, takodje! A baka se smeška dok otvara škrinju, a unutra su čarape. Prelepe šarene čarape različitih boja i dužina.

Evo drago dete izaberi par šarenih čarapa. Dok zajedno obuvamo šarene  čarape baka mi kaže:

    " Danas se u svetu obeležava dan osoba sa Daunovim sindromom, a njegov simbol su šarene ili rasparene  čarape. Na ovaj način ti i ja dajemo podršku različitosti, a ona je poput ovih čarapa prepuna lepih boja".

Luka Okolić, II/2,  OŠ "D. T. Kaplar", Knjaževac

Vukašin Lazarević, II/2, OŠ"D.T.Kaplar", Knjaževac

Devojcica sa sarenim carapicama

Svakoga dana u našem parku igraju se deca,  mala i malo veća,  devojčicei dečaci. Volim da se igram u parku jer tamo mogu da upoznam nove drugare

Jednoga dana zapazio sam novu devpjčicu u našem parku. Razlikovala se od druge dece po nečemu. Bila je nekako drugačja , ali posebno vesela i razdragana. Oko nje je bilo puno dece. Nije im smetalo što devojčica ne može da govori. Ona je govorila srcem .

Zapazio sam na njenim nogama šarene čarapice, ispletene od vunice. Bilo je leto, veoma toplo, a devojčca u pletenim čarapicama. Bilo mi je to malo čudno i neobično jer su sva deca bila bosa. Njen tata je primetio da sam zbunjen pa mi je objasnio da devojčica želi da nosi te carapice koje joj je baka poklonila, a baka je sada daleko. A pošto je devojčica želela da ih nosi,  tata je hteo da joj ispuni želju.

- Mnogo su ti lepe čarapice- rekao sam devojčici a ona se nasmejala i pokušala da mi nešto kaže. Nije važno što je nisam razumeo.Važno je da je ona bila srećna i da su sva deca zajedno srećna.

Od toga dana kad god odem u park setim se vesele devojčice u šarenim čarapicama a oko nje puno dece kojima nije smetalo što ona ne govori.

Devojčica se odselila sa svojom porodicom u drugi grad a ja ću se uvek sećati njenog osmeha i njenih šarenih čarapica.

Danijela Miličić Trebaticki, Dečji vrtić "Bubamara", Nadalj 

PRIČA O ŠARENIM ČARAPAMA

Jednoga dana, u vrtiću “Bubamara”, došlo je do pobune čarapa. Dok su deca spavala, čarapice su slobodno šetale po sobi, tamo gde su one same htele. To je bilo njihovo vreme igre. 

Jedna bela čarapica, šetajući po sobi, primetila je da samo ona nema boje na sebi. To ju je jako rastužilo. Plakala je. Kada su to čule ostale čarape, pokušale su da je uteše i da je ubede da je ona isto lepa i da njena boja predstavlja najveću čistoću.

Crnoj čarapi se to nije dopalo, pa se naljutila, jer to znači da je ona najprljavija. Sada su ostale čarape došle kod nje da je teše. Ubedile su je da je njena boja - boja mraka. Kada crne ne bi bilo, svet nikada ne bi spavao, a to znači da one nikada ne bi mogle slobodno da šetaju i da se igraju. Crna čarapa se oraspoložila. 

A šta je sa ostalim čarapama? Da li su one zadovoljne svojom bojom?

Žuta je rekla da je ona boja sunca i da nju deca najviše vole. Braon se usprotivila i tvrdila je da je ona najomiljenija među decom, jer ona boja čokolade. Nije bilo kraja njihovoj raspravi. 

Od velike galame, deca su počela da se bude. Dok su trčale da se vrate na svoje mesto, čarape su se sudarale i lutale i nisu ni primetile da su se izmešale. Njihove boje su su prelile iz jedne u drugu, tako da su sve sada bile šarene.

Više nisu imale razloga da se svađaju. 

Sada su sve iste, a ustvari različite!

Deca i vaspitačica Danijela

Dečji vrtić “Bubamara”, Nadalj

          Smisao života jedne čarape

U jednoj kući, u perilici rublja, pralo se puno zaprljanih čarapa.

Kad ih je mama izvadila iz perilice, jedna šarena čarapa je ostala bez svoga para.

Odlučila je krenuti u potragu za svojom jednakom prijateljicom.

Tražila ju je posvuda, u ladici, ispod kreveta, na štriku, u ormaru, na tuđim

nogama ali ju nije mogla naći.

Bila je jako tužna jer je mislila da život čarape bez para nema smisla. Mislila je

da čarapu koja nema para nitko ne želi nositi.

Krenula je na put. U moru ugledanih čarapa nigdje nije ugledala svoj par. Ušla je

u učionicu 2.a razreda. Svi učenici su nosili rasparene šarene čarape. Ništa joj

nije bilo jasno. Samo je jedna djevojčica imala jednake čarape i bila je tužna.

Čarapa je bila zbunjena. Upitala je postale čarape što se događa. Objasnile su

joj da se danas obilježava Dan osoba s Down sindromom i da svi nose rasparene

čarape da podrže osobe s Down sindromom.

Kad je čarapa to čula, odlučila je usrećiti djevojčicu. Skočila je na njenu nogu i

odabrala svoju vlasnicu. 

Djevojčica je bila presretna, plesala je sa svojim prijateljima ples šarenih čarapica.

Svake godine, 21.ožujka, rasparena čarapa i djevojčica obilježavaju ovaj posebni

dan.

Nije bitno da čarape budu jednake već da griju naša srca i hladne nožice.

                  učenici 2.a i učiteljica Martina Mikulaš

                 OŠ Ante Kovačića, Zagreb, Hrvatska

Прича о шареним чарапама

Једног дана ишли су у куповину Петар, Лејла и њихова мама. Наишли су на чарапе и замолили су маму да им купи. Пре тога су прочитали да су деца која имају Даунов синдром не могу да спаре чарапе, и рекли су јој да им купи распарне чарапе.Мама их је питала зашто то желе. Петар и Лејла су објаснили мами да нека деца имају Даунов синдром и не могу да спаре чарапе и да хоће на тај начин да им дају подршку.

Невенка Раденковић, II5

ОШ Рифат Бурџовић Тршо" Нови Пазар