МОЈА ПОРОДИЦА
- ЛИКОВНИ РАДОВИ УЧЕНИКА 1.РАЗРЕДА -
"ШТА ДЕЦИ ТРЕБА
ДА СТИГНУ ДО НЕБА"
- РАД УЧЕНИКА 2.РАЗРЕДА -
"ШТА МИ ТРЕБА ДА СТИГНЕМ ДО НЕБА"
- ЛИТЕРАРНИ РАДОВИ УЧЕНИКА 3.РАЗРЕДА -
Седим поред прозора и гледам како пада киша.
И одједном одлучим да изађем и да се поиграм са својом млађом сестром. Онда смо одлучиле да се прошетамо. Када смо отишле мало даље од куће, виделе смо једне велике мердевине. Ја сам се попела на мердевине, а моја млађа сестра их је држала. Када сам пипнула облак, мама ме је звала да једем. И онда сма се створила опет у свом кевету.
Волела бих да стварно постоје такве мердевине. И да се попнем на њих.
Данијела Стојковић
Деца стално путују у својој глави. Идемо на месец, на разне делове планете, улазимо у цртане филмове где смо пријатељи главним јунацима.
Машта може свашта.
Некада размишљам о томе како би било да могу да летим. Замишљам себе међу облацима, замишљам како летим са птицама. У својим м ислима ја имам крила и могу да стигнем до неба. Могу да стигнем и до звезда. Онда застанем на некој звезди и тамо шетам и уживам. Тамо има ливада, цвећа, водопад. Много другара са којима се играм. За путовање ми не треба ништа сем маште, јер машта може да нас одведе где год пожелимо.
Уз машту можемо да одемо на свако место које пожелимо да видимо.
Андрија Цвејић
Људе различите ситнице чине срећним. Наш живот ће бити даобар ако у свему пронађемо радост и лепоту и ако му дамо смисао.
Постоји много ствари које нас чине срећним, то су љубав, пријатељи,...Љубав доноси много лепих ствари. Сваки знак пажње и доказ љубави чине нас срећним. Мене моја породица испуњава и чини срећном. Они су ми подршка, они ми дају ветар у леђа. Много сам срећна што их имам и што постоје.Сваки дан нам је посебан. Они су опуни разумевања и то ми много значи. Имам и неколико другарица које такође много волим. Мени није потребно много да бих била срећна и испуњена. Битно је да сам окружена драгим особама које ме воле и које волим. Све проблеме успевамо да превазиђемо уз помоћ наших пријатеља и вољених особа.
За срећу је потребно тако мало.
Живот треба добро искористити, то је један недосањани сан и зато је он тако величанствен.
Љубав нас води и само небо је граница.
Милена Станојевић
Некада сам маштала да могу да летим. Ја мислим да је то лако. Само затворим очи и замишљам.
Замишљам да сам добила крила. Ја сам била виша од облака, видела куће, дрвеће, мог тату, видела пуно голубова и шуму.
Отворила сам очи и загрлила тату.
Испричала сам причу како доћи до неба.
Анастасија Маринковић
Желела бих да стигнем до неба. Колико се год трудила да скочим највише, опет не иде. Ако тренираш сваки дан као да ти је последњи, можда би чак и успео, али то код мене не иде тако лако.
Када би био најјачи човек на свету, опет не би успео.
Али ако имаш машту, онда можеш све. Не требају ти крила, авион, макета, него машта. Најлакше је да нацрташ себе како летиш и замишљаш да летиш, или нешто још лакше. Изађеш напоље и гледаш како птице лете и замишљаш да си једна од њих.
Ето, то је то што ми треба да стигнем до неба.
Марта Станојевић
Верујем да свако жели да оде негде далеко, али ја бих волео да одем до неба.
Ја сам од свог детињства волео да правим свој авион и то ме је занимало. Сваког дана сам правио мало по мало. У слободно време, када се не бих посвећивао авиону, правио бих место где би био авион и облежавао писту. Мој авион је био мали, плаве боје, са написаним именом Павле на њему. Дошао је и тај дан полетање. Сео сам у авиони упалио га. Везао сам појас за сигурност. Поред мене је стајао један мали падобран. Полетео сам и видео облаке.
Био сам одушевљен и срећан, јер се мој сан испунио - да стигнем до неба.
Павле Милошевић
За срећу је потребно мало стрпљења, а како би стигла до неба, мени су потребна крила.
Крила би ми дала моћ да се подигнем горе до неба. Тамо бих видела звезде као и месец. Уживала бих у погледу и било би ми лепо.
За тај пут би ми требало мало, а значило би ми много.
Кристина Филиповић
Као деветогодишњакиња, веома сам радознала и маштовита, како ја тако и моји вршњаци.
Кроз читање и сазнавање разних ствари из занимљивих књига, маштамо путујем кроз разна пространства и стижемо на разна места. Тако сам једном приликом ишла у разоткривање разних мистерија. Решила сам случај несталог дијаманта и још много мистериозних случајева.
Својом маштом можемо дотаћи небо, бесконачност. Наш ум је бескрајна могућност.
Милица Јевтић
Тако мало ми треба да стигнем до неба. Требају ми степенице дуге, од шљокица и цвећа. Док се пењем њима, има пуно плишаних играчкица.. Пада ће киша чоколаде и слаткиша. Док се пењем око мене летеће шарени једнорози. На путу до неба гледаћу предиван залазак сунца розе боје.
Мој пут до неба је пун дугиних боја као у бајци.
Нађа Јовић
"МОЈЕ ДЕТИЊСТВО"
- ИНТЕРВЈУИ-
Радови ученика 4/1
ИНТЕРВЈУ СА БАКОМ
Матија: Бако, како је изгледало твоје школовање?
Баба: Па, сине, било је то баш давно, било је то у време када смо ишли у школу по зими, ветру, снегу и сунцу.
Матија: Да, да, то је баш занимљиво. А како се звала твоја мнајбоља другарица?
Баба: Светлана.
Матија: Лепо име. А како су вас кажњавали у школи?
Баба: Ех сине, било је тешко, некада смо клечали на кукурузу, некад су нас ударали лењиром, а ако је наставник баш изнервиран, онда је ту био и прут.
Матија: Ајој, то је било баш незгодно време, хвала Богу па ми нисмо у том времену..
Баба: Да, то су била тешка и болна времена.
Матија: Добро, баба, драго ми је да сам те то питао. Хвала што си била део мог интервјуа.
Баба: Увек, сине мој!
Матија Цвејић
ИНТЕРВЈУ СА МАМОМ
Ната: Мама, како је било у вашој школи? Да ли су се разликовале учионице од наших?
Мама: Учионице су остале исте, сем табле, ми смо користили креде и сунђер. Нисмо имали телевизоре нити компјутере.
Ната: Да ли вас је било пуно у одељењу? Да ли сте били немирни?
Мама: Да, било је по четири одељења са по тридесет ученика. Деца су била мирнија, јер смо се доста дружили и поштовали. Борили смо се за оцене и такмичили чије ће одељење бити боље. Учитељице су имале пуно право да нас казне мало и ћушну, тако да смо били добри.
Ната: Да ли је градиво било обилније и тешко? И како сте без Интернета и телефона радили домаћи?
Мама: Лако, све је било у књигама лепо сажето, а записивали смо све што је битно. После школе смо се састајали и помагали онима који не разумеју.
Ната: А када сте се играли?
Мама: Скоро сваког дана. Чим завршимо домаћи, а имали смо и по кући посла, све се то заврши и на играњац.
Ната: Да ли вам је детињство било лепо?
Мама: Да, пуно лепих успомена. Били смо срећни са пуно обичних и једноставних ствари.. Научили смо да се дружимо и чувамо међусобно.
Ната: Да ли би мењали ваше детињство за наше?
Мама: Не, звучи грубо, али код вас влада ново модерно доба технологије. Све је виртуелно и нестварно. Срећа што сте на селу па још можете и да осетите природу и да делић детињства проведет као ми.
Ната: Мама, било ми је задовољство што сам причала са тобом и научила нешто од тебе
Наталија Пајић
ИНТЕРВЈУ СА ТЕТКОМ
Софија: Како су вас кажњавали када сте били мали?
Тетка Светлана: Наше казне су биле такве да, ако не урадимо шта су нам родитељи рекли, нема нам изласка из куће месец дана.
Софија: Ккао сте ишли до школе? Да ли су вас родитељи водили? Да ли су долазили по вас?
Тетка Светлана: Ишли смо сами. Водили су нас само првог дана када смо полазили у први разред. Нико нас није чекао и није била потребна сагласност родитеља како ћемо кући.
Софија: Да ли су вам помагали око домаћих задатака?
Тетка Светлана: Не, морали смо сами да радимо па како буде.
Софија: Да ли сте имали мобилне телефоне па домаћи добијали телефоном?
Тетка Светлана: Нисмо...то у наше време није било.
Софија: Јесу ли вас учитељи кажњавали кад сте немирни?
Тетка Светлана: О, јесу. Добијали смо пацке по рукама. Или стајали у ћошку цео час. А вас сад нико не сме да такне. Зато сте тако и бахати. Знало се да учитељица мора да се поштује.
Софија: Хвала, тетка, на разговору.
Софија Манчић
ИНТЕРВЈУ СА БАКОМ
Лара: Бако, да ли су вас испраћали родитељи у школу?
Бака: Не. Ми смоп сами ишли у школу, родитељи нису могли да нас испрате, зато што су морали да завршавају њихов пос'о.
Лара: Како су вас васпитавали родитељи?
Бака: Родитељи су нас васпитавали да се лепо понашамао на часу, да не упадамо у реч учитељу и да се понашамо пристојно.
Лара: Да ли вам је наставник био строг?
Бака: Јесте, био је строг, терао нас је у ћошак, тако да смо морали да стојјимо цео час. Када нешто лоше урадимо, учитељ нам је звао родитеље да нас одведу кући.
Лара, Бако, хвала на разговору.
Лара Тонић
ИНТЕРВЈУ СА МАМОМ
Софија: Мама, како су вас кажњавали у школи?
Мама: Кажњавали су нас тако што си нас често терали у ћошак, добијали смо пацке, чврге или избацивали са часа и обавештавали родитеље.
Софија: Да ли су по вас долазили у школу и испраћали?
Мама: Не, увек смо ишли у групама са другом децом и тако се враћали, јер су родитељи увек имали других обавеза.
Софија: Да ли сте поштовали учитеља/учитељицу?
Мама: Да, постојало је поштовање и љубазност како према учитељу тако и према осталим одраслима.
Софија: Да ли су у ваше време постојали мобилни телефони?
Мама: Нису мобилни, аи фиксни телефон је ретко ко имао.
Софија: Да ли су вам родитељи показивали домаће задатке?
Мама: Ретко, углавном смо се сами сналазили.
Софија: Хвала на разговору, мама.
Софија Стојаковић
ИНТЕРВЈУ СА МОЈОМ ТЕТКОМ
Михајло: Тетка, како памтиш своје детињство?
Тетка: Своје детињство памтим као растерећено, лагано и опуштено.
Михајло: А како сте се играли?
Тетка: Када сам ја била мала, углавном сам се окупљала са децом из улице и играли смо се напољу разне игре, на пример, жмурке, јурке, а најомиљенија игра нам је била коцке.
Михајло: Какав си била ђак?
Тетка: У основној школи сам била вуковац, а у средњој врло даобра.
Михајло: Како су вас кажњавали у основној школи?
Тетка: Кажњавање није било у смислу ускраћивања нечега или санкционисање већ су звали родитеље да укажу на непримерено понашање ђака.
Михајло: Да ли видиш неку разлику у одрастању моје генерације и твоје?
Тетка: Ја мислим да је велика разлика у начину рада са децом у школи, нови систем у смислу дигитализације. Деца проводе доста времена на друштвеним мрежама, игрицама на телефону , а из свега тога произилазе другачије генерације. Деца су више анкциозна, депресивна, немарна, хиперактивна,..
Михајло: Хвала на разговору, тетка.
Михајло Милановић
ИНТЕРВЈУ СА МАМОМ, ТАТОМ И БАКОМ
Страхиња: Мама, какво је било васпитање у твоје време? Да ли су твоји родитељи били много строги?
Мама: Ех, наше васпитање и ваше не може да се упореди. Моји родитељи су били много строжији.
Страхиња: А твоји родитељи, тата?
Тата: И моји. Ми нисмо смели да кажемо НЕ. Телефоне наравно нисмо имали као ви сада, а ни компјутер. Играли смо се напољу.
Страхиња: Бако, бако, а какво је било твоје детињство?
Бака: Еее, у моје време ништа од овог није било. Ви сте бесна деца. Ја сам морала стално да идем на њиву са мојим родитељима. Кад ми купе чоколаду, мојој срећи није било краја. То се знало кад се шта и коме купује. Нисмо имали ни телевизор. А ви имате све и опет нисте задовољни.
Страхиња: Мама, да ли си смела да идеш кад год пожелиш са другарицама у парк, да шетате?
Мама: Наравно да не. Могла сам понекад кад не идемо у школу или за време распуста, а не кад ја хоћу.
Тата: И ја одмах да ти кажем да ни ја нисам смео кад пожелим, већ само понекад, да знаш!
Страхиња: Ух, моје детињство је ипак срећно! Замислите да не могу да идем стално напоље до парка или код другара, да морам да идем на њиву...(А они тврде да се тада живело много срећније и боље!)
Хвала вам на разговору.
Страхиња Станојевић
ИНТЕРВЈУ СА БАКОМ
Кристина: Бако, како су вас васпитавали у школи, а како у кући?
Бака: Е синко мој, у то време су се деца прутем била по рукама. Нисмо смели да се супротставимо, ни да им вратимо реч, одмах би нас казнили.
Кристина: Које игре сте играли?
Бака: То је баш добро питање. Ми у то време нисмо имали електронске уређаје.. Ми смо се играли тако што се скупимо нас петоро, шесторо, па се играмо наше омиљене игре. Ми се јесмо свађали, али се наши родитељи нису мешали у то, сами смо решавали наше проблеме.
Кристина: Како се у то време живело?
Бака: Ја сам рано изгубила мајку, са пет година. Тад су деца ишла у планине и чувала овце, ишла на њиве и копала. Али се много, много боље живело.
Кристина: Хвала, бако, на разговору.
Кристина Стокић
ИНТЕРВЈУ СА БАКОМ
Василије: Здраво, бако, како си?
Бака: Добро сам, мало ме боле ноге.
Василије:Да ли могу да ти поставим пар питања?
Бака: Можеш.
Василије: Како си ишла у школу?
Бака: Пешака сам ишла у школу.
Василије: Како сте се играли као деца?
Бака: Играли смо се са блатом, лоптом, јурке и жмурке.
Василије; Какви су били наставници и деца?
Бака: Наставници су били строги, а деца дисциплинована.
Василије: Како су се понашали наставници према вама?
Бака: Наставници су нас тукли и ударали пацке, и давали слабе оцене.
Василије: Да ли си волела да идеш у школу?
Бака: Волела сам да идем у школу, али родитељи ми нису давали.
Василије: Хвала ти, бако, на овом разговору.
Бака: Имала бих много шта да кажем још, али остављам за други пут.
Василије Миленковић
МОЈА ПОРОДИЦА
- ЛИКОВНИ РАДОВИ УЧЕНИКА 1.РАЗРЕДА -
- < BEGINNING
- END >
-
DOWNLOAD
-
LIKE
-
COMMENT()
-
SHARE
-
BUY THIS BOOK
(from $4.79+) -
BUY THIS BOOK
(from $4.79+) - DOWNLOAD
- LIKE
- COMMENT ()
- SHARE
- Report
-
BUY
-
LIKE
-
COMMENT()
-
SHARE
- Excessive Violence
- Harassment
- Offensive Pictures
- Spelling & Grammar Errors
- Unfinished
- Other Problem
COMMENTS
Click 'X' to report any negative comments. Thanks!